"Косово"

Ој Косово дрекни из свег гласа,
на душмане што судбину ти кроје,
реци Боже дај нам мало спаса,
од безумника што на Светој земљи стоје!

Из пепела устани на оне,
што дрзнуше се дрско,
што отеше нам тебе,
наше тло Српско!

На твоме бојном пољу,
поређане мученичке главе,
њихове душе одјекују небом,
како Христа Бога славе!

Око тебе порушене цркве,
над њима анђели кличу,
благослови Господе,
да храмови опет ничу!

Твоје муке ће,
одмах да се скрате,
кад се сви Срби,
правој вери врате!

"Молитва"

Уклони са мене Боже ову таму,
што се надвила над мојим трошним телом,
не остави Господе моју душу саму,
препуштену хладном свету целом.

Отвори моје очи,
замагљене грехом,
што туђу муку гледаше,
и наслађиваше се смехом.

Пружи ми руку,
док још има наде,
да и оно мало добра,
ми зло не украде.

Окончај сваку патњу,
што ми мира неда,
не допусти мојој души,
злу да се преда.

"Сан"

Тражим један давно
изгубљени сан,
у бескрају ноћи,
нестао је овај дан.

Време је стало,
нема никог око мене,
осећам само,
свог живота сене.

Лутам и даље,
кроз беспућа неба,
тражим оно,
што мојој души треба.

Долете бела птица,
спусти ми папир у руку,
златним словима написано,
"заборавићеш сваку муку".

Ка истоку пођох,
пратих звезде сјај,
обасја ме крст,
мом је путу крај.

Све грехове моје,
почео да брише,
тај крст од кога се,
не одвајам више.

Ја остајем овде,
где је светлост, мир и тишина,
опростите ако сам вас увредио с нечим,
опростиће и вама Бог са висина.

"Вапај"

Уморна ми душа,
у телу само немир,
срце звуке слуша,
што одзвањају кроз свемир.

Покушава да чује,
неке лепе звуке,
али нема ничег,
само вечне муке.

Сећања само остају,
покушавам да се сетим,
ширим своја крила,
али никако да полетим.

Врати ме у доба,
кад сам срећан снио,
видиш ону светлост,
то сам некад био.

"Анђеле"

О мога живота весниче,
чујем твоје речи сваке ноћи,
"Покај се грешниче
и спасење ће доћи."

Колко пута те отерах од себе,
затрованим умом и делима својим,
опрости што заборавих тебе,
заштити ме крилима твојим.

"Сам"

Седим сам у мраку од светлости скривен,
јер никога нема да ми пружи руку,
као хладан камен изгубљен и неоткривен ,
нико не види моју муку.

Пролазе године живот у тами,
сећања нестају, ништавило вреба,
сви ћемо једном остати сами,
под истом капом свевишњега неба.

О како овај свет полако тоне,
у суморне мисли гордости и блуда,
како бих желео да сам негде другде,
где нема смрти ни страшнога суда.

Само туга, бол и јецај
моју душу прате,
нек им се опрости,
ако ме икад схвате.